KAKAV ISPRAĆAJ! OVAKO SE VOLI RAZREDNA! Špalir dece i kolega, ovacije, aplauzi i suze: Nastavnica iz Mladenovca zauvijek će pamtiti svoje đake, ali i oni nju (FOTO)

Mirjana Marković, profesorka fizičkog vaspitanja, ovog maja napunila je 65 godina i stekla uslov za odlazak u penziju. I sve to ne bi bila vijest da joj đaci i kolege iz OŠ “Momčilo Živojinović” u Mladenovcu (Srbija), u kojoj je radila punih 36 godina, nisu priredili ispraćaj za pamćenje! Ovakav ispraćaj, kakav treba i zaslužiti, dobila je Mirjana, nastavnica koja je uz razumijevanje, brigu i pažnju učila svoje đake i pokazala da je škola druga porodica djeci.

– Bila sam sa učenicima kojima sam razredna kada su me pozvali da hitno izađem jer me traži pedagog. Nisam ništa naslućivala da će uraditi nešto slično, jer verujte mi, ono što sam videla bilo je pravo iznenađenje – govori za “Blic” nastavnica Mirjana Marković.

Kada je izašla, kaže, imala je šta i da vidi, djeca, kolege, od tetkica do direktora, svi su bili tu, pljeskali, navijali, plakali, ogroman “špalir” su napravili duž cijelog sportskog terena!

– Kolege su plakale, a meni koja inače ne plačem nikad, nije bilo svejedno. Oni su doneli puno cveća, buketa, ruža. Verujete mi, cveća je bilo toliko da je sa mnom išlo pet učenica da to nose sa mnom. Kada sam donela sve, sela i pogledala osetila sam se kao lik Gordane Diklić u filmu “Nije lako s muškarcima” okružena tim silnim cvećem – priča za Blic.

Mirjana kaže da da joj je svaki dan na poslu i rad sa djecom prijao, ali da je sada došlo vrijeme za neke mlađe ljude da dođu na njeno mjesto.

– To je bio jedan lep događaj, iznenadili su me, kolege su bile oduševljene i kažu sad da će to ubuduće na isti način da ispraćaju nastavnike u penziju. Oni su iznenadili i mene, ali izgleda i sebe. Drago mi je što će sada neko drugi imati priliku da radi u tako divnom kolektivu sa dobrom decom – priča ona.

Nastavnica nam kaže i da ju je posebno dirnuo poklon njenih osmaka od kojih je dobila figuricu na kojoj su ugravirana imena djece kojima je bila razredna uz posvetu kojom joj se zahvaljuju.

“Razredna, hvala Vam što ste bili tu za nas od prvog dana kada smo se upoznali, što smo zajedno prolazili kroz svaki lep trenutak, i za sve što ste učinili za nas! Voli vas Vaše VIII-1!”, piše na poklonu učenika kojima je nastavnica Mira bila razredna.

Kako su za “Blic” potvrdile i Mirine kolege iz škole tako nešto nikada se prije nije desilo za čitav njihov radni vijek u školi. Tu su bile i kolege i tetkice, učitelji i đaci nižih razreda…

FOTO: USTUPLJENA FOTOGRAFIJA / RINGIER

– Volim ovakve situacije kada mi, prosvetni radnici sami sebi pomažemo i usrećujemo jedni druge. Koleginica Marković je divna, ona je bila razredna mnogim roditeljima koji rade u ovoj školi i njihovoj deci, pa i moju decu. To je bilo manje-više spontano. Moja kuma koja je učiteljica u školi predložila je da napravimo špalir sa decom koja će da joj tapšu dok bude prolazila preko igrališta da bi došla u malu salu da drži čas fizičkog. A zamislite to da je ona poslednji čas imala u odeljenju kom je bila razredni starešina – kaže za “Blic” Violeta Turković, pedagog u ovoj školi.

– Deca su divna, oni su hteli i maltezera da mi kupe, pa su me izokola mesecima ispitivali da li više volim pse ili mačke. Ja sam bila oduševljenja njihovom idejom, ali sam im rekla da znam šta to znači imati malu kucu u kući i da je to velika obaveza i da ne ne troše novac. Plakali su kada sam odlazila, pa me molili da dođem na drugarsko veče za malu maturu. Naravno da ću doći, znam da je to njihova želja. Ne bih smela da ne odem, oni će doći kući kod mene da me vode – kaže za “Blic” nastavnica Mirjana kroz smijeh.

Napominje da zna da je djeci žao što je otišla u penziju, i da se trudi da im objasni da to nije ništa strašno.

FOTO: FACEBOOK / RINGIER

Nastavnica Mira kaže da je bila presrećna, i da je bila na granici da zaplače.

– A ja im govorim da je život pred njima, da ih tek čeka rastanaka i od nastavnika, profesora, učenika, drugara svojih. Ide im i fakultet za 4 godine. Njima je to sada sve strašno, a videće jednog dana da je sve to normalno – govori za “Blic” Mira Marković profesorka fizičkog vaspitanja i dodaje da će ipak uvijek biti dio ove škole.

Kako za “Blic” priča Mirjana, rad sa djecom njoj je bio izazov i da nikada nije očekivala da će toliko zavoleti taj poziv rada u prosveti.

– Poslednjih godina sam nekako shvatila da ja radim više kao pedagog, a ne kao profesor fizičkog, i da nije bitno to da li će dete da uradi kolut napred ili nazad koliko je bitno da ja budem pedagog sa njima, da ih saslušam. Ja sam njih poštovala i slušala, a oni su i mene. – govori Mirjana.

Kako kaže, takav odnos povjerenja i poštovanja sa učenicima imala je godinama, a tako se i završilo, uz strpljenje, ljubav i razumijevanje.

– Kada sam završila fakultet prvih pet godina radila u sportskom centru u Mladenovcu kada se otvorio, nikada nisam mislila da ću završiti u prosveti dok sam studirala. Međutim, videla sam da mi je to prikladnije, a kada sam počela da radim u školi, videla sam da to meni odgovara. Vodila sam decu na more, na skijanje gde sam ih učila da skijaju i da plivaju – kaže ona.

Osvrnula se i na prošla vremena kojih se ljudi sjećaju sa sjetom uz riječi “Nije bilo tako u moje vreme”. Mirjana je za “Blic” potvrdila da se vremena jesu promijenila, ali da ako smo istrajni sve prepreke padaju.

– Nekada jeste sve bilo drugačije. Učitelji i nastavnici su se više poštovali, ali sve se postiže upornošću. Važno je da svi koji žele da im obrazovanje dece bude životni poziv pre svega vole decu. Sa decom se uvek mora pričati, družiti, pričati im kako i šta bi trebalo raditi – govori ona.

Kaže da se na ličnom primjeru trudila da objasni i posavjetuje mlade studente koji se školuju za buduće učitelje, nastavnike i profesore.

– Ja na primer, nikada nisam bila stroga, pogotovo kada su ocene u pitanju, a deci sam uvek stavljala do znanja kako moraju da se pravilno i ljubazno ponašaju i oni su to poštovali. Meni nikada nije bilo teško da deci nešto ponovim i po sto puta ako je potrebno. Savetujem mladima samo da budu uporni i strpljivi. Oni su malo brzopleti, sve bi hteli sada. Ja im uvek govorim da sačekaju, da moraju polako i da će svega biti. Pa kolege me stalno pitaju kako sam ja tako strpljiva, uvek smirena čak i onda kada mi se ne sviđa neki postupak dece. Deca su me poštovala, i ja njih. Uvek sam im govorila “Vi ste mali ljudi, ja vas poštujem, poštujte i vi mene”, tako da smo mi imali uvek dobar odnos – zaključuje ona za “Blic”.