Klikom na sliku zatvorite prozor.

                                                                   

Priča: Starica U Banci

Starica je predala svoju bankovnu karticu na šalteru banke i rekla: „Željela bih podići 10 KM.

Šalterica joj je rekla , “Za podizanje novca manje od 10 KM, koristite bankomat.”

Starica je željela znati zašto …

Šalterica joj je vratila bankovnu karticu i razdraženo joj rekao: „To su pravila. Molimo vas da odete ako nema druge stvari. Iza vas je čitav niz kupaca. ”

Starica je nekoliko sekundi šutjela, a zatim je karticu vratila šalteru i rekla: “Molim vas, pomozite mi da podignem sav novac koji imam.”

Šalterica se začudila kad je provjerila stanje na računu. Kimnula je glavom, sagnula se i tiho joj rekla: na računu imate 300.000 KM, a banka trenutno nema toliko gotovine. Možete li ugovoriti sastanak i doći sutra ponovo?

Starica je tada pitala koliko može odmah podići.

Šalterica joj je rekla bilo koji iznos do 3000 KM.

“Pa, molim vas, dajte mi sada 3000 KM”, rekla je šalterici vrlo ljubazno i ​​s poštovanjem.

Starica je stavila 10 KM u torbicu i zamolila blagajnika da vrati 2990 KM na njen račun.

Moral ove priče :

Neka vam ne bude teško sa starim ljudima, oni su cijeli život učili vještine

BONUS

Poznati pisac i srpski pesnik Nedeljko Popadić zabeležio je jednu priču o časti, poštenju i viteštvu.

Navikli smo da uz reč “Vitez” stoje redovi ispisani o hrabrosti i junaštvu, ali Milovan, kako se zove jedan od junaka priče o čoveku velikog srca, razumevanja koji je bio daleko ispred svog vremena, a čini se, i danas je takvih ljudi kao što je on bio. Kako je napisao Popović, sve se navodno dogodilo u mestu u okolini Plava u Crnoj Gori.

Priču vam prenosimo u celosti.

“Bila jednom jedna Stana. Bio jednom jedan Petar. Bilo je to pre sto godina. Ali Stanu nisu namenili Petru. Namenili su je njeni drugom. Milovan se zvao. I dođe dan da se Stana uda za Milovana. Puče puška. Natoči se vino. Zapevaše svatovi, pojedoše, popiše i pade noć. Ona prva, bračna, najlepša.

Milovan se skinuo i legao. Legao je i čeka Stanu koja još uvek sedi na stolici.

Dođi. – reče. Ali Stana gleda u pod. Tišina.

„Možda je s nekim zgrešila“, pomislio je Milovan. „Ali ću joj oprostiti. Niko neće ni znati.“

–Dođi slobodno. – ponovio je.

-Ne mogu. – odgovori mlada.

-Bila si već s nekim?

Ne. Ne…

–U čemu je onda problem? – upita mladoženja.

-Ja volim drugog, – poče da plače – al ništa nisam imala s njim. Oprosti. Molim te, oprosti, morala sam da ti to kažem ranije. Ali sam mislila da ću moći. Sada vidim da ne mogu. Ne mogu. Srce neće.

-Da dođem k sebi… – rekao je Milovan. – Kada si ga upoznala?

-Nikad nismo ni reč prozborili. – odgovorila je nevesta.

-Ne razumem…

Znam samo da se zove Petar i da živi u susednom selu. Svake nedelje dođe na konju na pijac. A pijac je ispod mog prozora. Već nedeljama, u isto vreme, izađem na balkon i mi se gledamo.

-Samo to?

-Dovoljno… – uzdahnu Stana i zaplaka još jače.

-Dobro, – rekao je nesrećni Milovan. – Spavaj, pričaćemo kad svane. Razumem te. Sve je u redu.

U zoru, kad je prvi petao najavio dan, Milovan je već uzjahao konja. Krenuo je u susedno selo, tog srećnika Petra da potraži.

-Uđi, sedi, samo da se umijem… – rekao je čovek koga Stana voli, visok, crn i naočit.

Sedeli su jedan preko puta drugog. Kucnuše se dve čašice.

-Kojim dobrom, prijatelju? – upita Petar.

–Dobro nije za mene, al za tebe jeste. I jesam ti prijatelj. – reče Milovan, ispi, pa nastavi – Ja sam, kao što si možda čuo, juče oženio Stanu…

-Čuo sam. – pogleda Petar kroz prozor u krošnje, niz koje se slivala kiša. – Ali otkud ovako rano, po ovom nevremenu, kod mene?

-Voliš li je? – upita Milovan.

Petar uzdahnu. Još jednu nasu.

-Ne mogu da odgovorim na to pitanje. To je tvoja žena i gotovo je sad.

-Ništa nije gotovo. – rekao je Milovan. – Nisam je ni poljubio. Kao ni ti. Ako je voliš, pođi sa mnom i vodi je, netaknutu.

-Čoveče… – reče Petar koji oseti kako ga obliva znoj. – Kako da je vodim… Nije pošteno. Šta će reći svet iz oba sela?

-Pošteno je. A svet nek priča šta hoće. Ne bi bilo pošteno da ona pati. Ni ti da patiš. Ni ja da ljubim što mi Bog namenio nije. To ne bi bilo pošteno. Nego, voliš li je?

–Volim.

Nakon sat vremena, dva čoveka su se na konjima probijala kroz pljusak i stigla pred kuću Milovana. A nakon dva sata, Stana je ušla u novi dom.

-Ko je ovo sine? – pitala je majka Petra, gledajući u lepu Stanu, pokislu, nenaspavanu, zbunjenu i srećnu.

-Sedite… – rekao je Petar zaprepašćenim roditeljima i polako ispričao sve. Svi su ćutali. Majka je kršila ruke. Na kraju prozbori:

-Taj čovek, taj Milovan, on nije čovek. On je vitez, sine moj.

-Jeste, majko.

-E sada i ti budi.

-Kako, majko? – upita srećni Petar.

-Imam li ja tri kćeri? Imaš li ti tri sestre? Hajd ponovo na konja, sine moj. Greh je da takav vitez ostane bez žene. Idi i dovedi ga. Nek bira koju će.

Nakon dva sata, dva čoveka, od kojih jedan vitez beše, jahala su po suncu koje je granulo iznenada. Tako je Milovan izabrao lepu Božicu i odveo je u dom, u kom je još uvek mirisala posteljina, neizgužvana i čista. I jedni i drugi su živeli srećno, do kraja života.

Ovu priču mi je pričao moj brat (treće koleno) Boro Bošković iz Tivta. Događaj se zbio u jednom selu kod Plava, na severu Crne Gore, odakle je Borov i moj pradeda. A vi, koji u ljubav ne verujete, znajte da ipak postoji. Lutaju ovim svetom unuci i unuke junaka ove priče i možda traže vas.”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *